16.06.2013.

Vizuelno-tehnički spektakl „Viva la Diva“ ili Vidovdan, dan prvi

Većina vas verovatno nema pojma šta se tačno podrazumeva pod „novi kalendar“ i „stari kalendar“. Milijarde nacionalno osvešćenih srpčića sa tri prsta se kunu u stari kalendar, raspeto Kosovo, Arkana, Cecu, Šešelja, a ne znaju ni koji je koji datum po starom kalendaru. Zašto ovo pišem? Pa vidite, juče je bio Vidovdan. Vidovdan je 15. juna, po ma kom kalendaru da se gleda. To je ono na šta se obično ne obraća pažnja, jer mi sve datume izražavamo po novom, neprijateljskom kalendaru, koji inače koristimo svakodnevno. Dakle, juče je bio Vidovdan. I tako se zadesilo u zemlji Srbiji, na ušću dveju (ili dvaju, kako vam volja) reka, da prvi Vidovdan, po novom, modernom kalendaru, Milankovićevom dapače (onom, na kojem je većina Pravoslavnih Crkava), obeleži moderna diva naše scene, žena koja ganja svetske trendove i nema dlaku na jeziku kada želi da (opravdano ili ne) uputi kritiku kolegama, svejedno da li su kolege iz Srbije ili sa Marsa, žena koju niko ne voli, jer ima muda da kaže da smo seljaci, da će ona da nas prosveti, jer se ne prži na tri prsta, ne reklamira svoju porodicu na koncertima i nije bila udata za potencijalnog ratnog zločinca i ozvaničenog kriminalca, niti je sama bila u 'apsani. Kod nas, budi šta god hoćeš, jebi, jedi ako hoćeš živu decu, samo ćuti i digni tri prsta i kaži „Kosovo je Srbija“ i sve je oprošteno. Jebe te više u mozak od ikog na estradi, ali je super, tri prsta uvis! Čak će ti i premijer doći na slavu. Kod nas, sve se prašta, samo iskrenost ne. I novine ti kažu da si majmun ako ih ne čitaš.

Tako je bilo i sinoć, tako je i danas -  po vascelom medijskom i socijalno-društvenom nebu Nebeske Srbije svi likuju „Gotova je! Debakl!“ i slične parole, a svi uglavnom niti je vole, niti su išli tamo da vide svojim očima i čuju svojim ušima, niti je u suštini normalno da se bavite stvarima koje ne volite. To je negativno, znate. Dobićete čir želudca od toga.

No, zaista je bilo grozno. Znamo da Jelena Karleuša nije sjajan pevač (nije ni Madona, osim svetlih momenata kada se seti da je imala časove za Evitu, pa joj proradi glas), znamo da je muzika šund kao i svaki drugi na našoj sceni (evo, ja recimo ne volim kada se hvali aranžmanom koji je rađen šest meseci, a pritom je prekopirana matrica strane pesme), volimo da se pravimo da je najgora, a onda na svadbama, maturama i drugim tradicionalno balkanskim i srpskim veseljima i neveseljima završimo pijani pod stolom uz „Rodio se sin, mali gospodin“. Ili nešto slično iz te branše namenske novokomponovane muzike.

U 20:15, dok su mase, koje tradicionalno srpski kasne na koncert (i u bioskop) još uvek ulazile na Ušće, a DJ zagrevao masu boljom muzikom nego što se čuje u nekim klubovima u Beogradu, zajedno sa mnom na kapije velelepnog zdanja ušao je Mirza Hamzić Hamza. Pitao sam se otkud on tu, ali ne mari, vidi binu kako je divna i velika. No, kada je režija krenula da se igra sa video-bimovima, napaćenom oku naviklom da bulji u kompjutersko koješta bilo je odmah jasno da tu nešto ne štima. Svaki od četiri video-bima (dva ogromna i dva mala, za prenos „live“ dešavanja na sceni) imao je mrtve piksele. Ogromne skupine istih. Za vas koji ne znate, to je kada na ekranu neka lampica ne radi, pa na jednom delu ne vidite ono što treba da vidite, nego tako neke crne tačke ili nešto drugo... Kvari utisak.

Zatim je koncert kasnio, i kasnio, i kasnio. Dobro, ne može da počne dok je još dan, nećemo videti efekte (samo Madona u Sankt Petersburgu mora da počne dok je još svetao dan), ali sat i po je preterano. To ni Madona ne radi. A ona je poznata po tome. Ali dobro, nije Jelena kriva što ljudi kasne. No, tu imamo sada problem koji su strani gradovi rešili zabranom koncerata posle 23h ili posle ponoći. U londonskom Hajd Parku samo dođe služba i ugasi struju. Pol Mekartni jednom ostao u mraku. Zbog kašnjenja se odužilo, a čujem neki ljudi se žale na buku. Sad da ne budem neobavešten, žalili su se i neki na buku sa Marakane.

Zatim - ne radi prva „multimedija“ (za vas koji ste navikli da gledate strane koncerte i forume, to vam je „backdrop“, pozadina koja se emituje na video-bimovima u toku pesama). To iskreno rečeno nisam primetio, iako mi je neko rekao da je za svaku pesmu snimila filmić. U tom trenu sam se bavio pitanjem da li peva na plejbek (ja koliko sam video i čuo bio je plejbek, ali samo na prvoj i eventualno drugoj... kasnije je pevala... koliko su joj živci i mogućnosti dopuštale). Onda već vidim na sledećim pesmama na bimu ide nešto... pa najbliže se može opisati kao onaj „visual“, ona „multimedija“ koja ide kad pustite Windows Media Player. Na Windows '98. Mene je bilo blam. A na dva mala video-bima, koja trebaju da prenose „live“, umesto normalne slike idu one... pa ne znam sad kako se to zove, ali one negativ-varijante sa puno boja. Ovako otprilike. Prvo sam mislio da tako treba, pa se neko (nažalost) setio da popravi. A onda smo dobili skoro 1h50m besmislenih snimaka, jer je video-bim pored desetak običnih i dve bežične leteće kamere bio povezan samo na tu jednu, statičnu... mogla je malo zoom in, malo zoom out i to je to. Tako da smo se nagledali Jeleninog lakta, leđa (kad se okrene na drugu stranu), i sličnih sranja. A kad su shvatili da od multimedije ništa, počeli su „prenos“ na centralni, veliki video-bim koji nije imao istu podešenu razmeru kao oni manji, pa se i tu svašta videlo. Ili nije. A sve vreme su se zvuk i slika na bimovima razilazili, jer nije bila podešena sinhronizacija (brzina svetlosti i zvuka...), a i bimovi su postavljeni uspravno, umesto vodoravno.

I tako ja stojim, malo se zanjišem u ritmu, mislim kako ću danas da pišem ovaj tekst... kad ono, žena pokaza muda veća nego cela nam zemlja zajedno, i kaže kako ništa ne radi, i kako se izvinjava, ali je bitno da smo svi mi tu koji nju volimo, all we need is love i tako ta sranja. Što sad kažem sranja? Pa lepo je biti iskren, ali kad si impulsivan kao naša „diva“, imaš običaj da to što si rekao odmah usereš daljom pričom. Govorim iz najličnijeg iskustva. Ali priznati joj treba, žena je iskreno rekla, i raspadala se emotivno na sceni pred nama, jer kako je koncert odmicao postajalo je sve gore.

Zamislite da ste u Narodnom Pozorištu u Beogradu i da gledate neku Verdijevu operu. Vi koji niste bili, ne možete da zamislite šta se tamo sve dešava. Vi koji jeste, jezik za zube i da nisam čuo kako je ovo što ću sad napisati laž. Imam i svedoke! Dakle, desi se tako ponekad da rasveta crkne, pa je pola predstave u mraku. Desi se tako ponekad da se glumice-pevačice (mada su naše operske „dive“ u poređenju čak i sa susednim zemljama, samo pevaljke koje povremeno pevaju terce same sebi) posvađaju, ili čak potuku u garderobi (bekstejdž za vas koji ne idete u pozorište), pa neće da izađu zajedno na scenu. Pa se onda opera seče uživo, idu stvari zbrda, zdola. I to je naravno podjednako tužno kao sinoćni tehnički debakl. No, našim „kulturno osvešćenim novinarima“ to nije toliko zanimljivo kao ovo, a  ono što u pozorištu još nisam doživeo, jeste da ne postoje zavese sa strane i da zapravo iz publike vidimo pomoćno osoblje koje trči okolo, sprema glumce za sledeću scenu, glumce koji čekaju i rekvizite koji stoje nagomilani i takođe čekaju svoj red. Prizor sinoć je zaista delovao kao da bina nije ni završena i kao da su zaboravili da stave te zavese. Takođe, dok je ona pevala jednu pesmu na maloj, isturenoj bini, na očigled svih nas, pomoćno osoblje je postavljalo beli klavir na binu, za sledeću tačku. I to je delovalo kao da su momci upravo došli da rade, da nisu uopšte ni probali. A onda problemi s mikrofonima... prvo Saši Matiću nije radio mikrofon pa je Jelena ležala na klaviru i pevala s njim u jedan. Posle, na pesmi „So“, koja je izvođena sa spuštenim centralnim bimom i projekcijom dešavanja na bini, tik iza nje same i istih dešavanja na bini, pa, imali smo mali slučaj psihodelije. Jer vidite majušnu Jelenu i još majušnijeg Nesha koji svoj redak i po peva na plejbek, bez mikrofona, a onda kad mu doture mikrofon, ni on ne radi, a iza njih sve to isto, samo njihove glave, ogromne.

Na maloj, isturenoj bini, imala je kocku koja je izlazila iz iste, oivičena video-bimovima, koji takođe nisu radili. Tu je jedan veliki minus, jer je to potpuno isto (samo mnogo više kocki, koje su uglavnom uvek radile, ako ne i uvek, bez ijednog izuzetka) na poslednjoj turneji imala Madona. Sa sve koreografijom koju su Jelenini sjajni igrači (i to se mora priznati, hteli vi to ili ne) izvodili na prvoj i poslednjoj pesmi koncerta. I na prošlom koncertu imala je gomilu takvih trenutaka, sasvim jasno prekopiranih, ali dobro, treba i to umeti. Nešto nisam video da to neko kod nas ume (osim Đoganija, ali ko njih još shvata ozbiljno?). Za one koje zanimaju detalji, koreografije za pesme „Revolver“ i „Celebration“ mestimično su samo preslikane. Sa sve odećom igrača. Delimično je kopiran i nastup Bijonse na oproštanoj večeri Opre Vinfri (za pesmu „Girls/Run the World“), kada ona stane za govornicu, dok oko nje marširaju igračice i salutiraju. Takođe, pokušala je da imitira rutinu Majkla Džeksona koji je imao običaj, od 1987. i turneje „Bad“, pa sve do smrti, da kad god peva pesmu „I'll be there“ (vi mlađi znate verziju Maraje Keri), klekne i plače kad se seti kako je to nekad lepo pevao sa svojom braćom. To je bilo onako malo, bezveze. No, dobro. A igrači su mestimično izgledali kao da nose iste kostime iz Prve Arene (one sa „konjskim“ detaljima koje je Madona koristila u uvodnom delu Confessions turneje). Povremeno smo u nečemu nalik na intermeco dok se ona presvuče slušali i matrice nekih pesama, sa pratećim vokalima. Pa smo se igrali karaoka.

I onda, kad se sve raspalo što se raspasti može, a na sreću ništa nije eksplodiralo, Jelena više nije znala gde je i zašto. U jednom trenutku je u maniru Saleta Popovića tražila od režije da joj u slušalice kaže šta da kaže narodu pred sobom (ja sam vrlo bučno doviknuo „Dalje ideeeee!!!“), i onda je najavila večerašnji koncert. Aplauz. Suze. Onda je, nažalost nastavila da priča, i pored odlične šale „Ušće 2“ (jer ko smišlja besmislen naziv samo jer ga imati mora... ko kaže da mora?), nastavila je svašta da priča, o pet Ušća dok ne bude savršeno i armiji fanova čije pare ne uzima, nego im poklanja. Pokazala je strah, i to će joj uzeti za zlo. Jer rekoh gore već, ljudi ne vole iskrenost kod drugih. Zato što ne umeju sami da budu iskreni.

Deo sa „živim bendom“ (u okviru kojeg je pevao i Matić) bio je odličan. Jes' malo kafanska atmosfera, ali mi smo kao nešto plemeniti u ovoj zemlji. Pevala je razne stare hitove u novom ruhu (malo se zbunila, pa je pred čak dve pesme rekla da ima ljudi tu koji nisu bili rođeni kada je ta pesma bila aktuelna - za „Ciciju“ je to još i ok, ali za „Casino“ i ne baš... mada je bilo roditelja s malom decom). Ali kad može Hanka Paldum bez osećaja za ritam da peva bossa novu, pa može i Karleuša salsu. U tim preradama, išla je čak do pesme „Ogledalce“. Pevanje je bilo na nivou njenih mogućnosti, relativno korektno i znala je kada treba da ućuti i prepusti stvar nasnimljenim pratećim vokalima. Takođe, već pomenuti Mirza Hamza se, sa zakašnjenjem, pojavio na bini u toku pesme „Insomnia“, dok ga Jelena, koja je bila na centralnoj kocki (onoj već pomenutoj hidrauličnoj), i koja je u toku te pesme otpevala četiri i po stiha. Otprilike. Ali se nije pravila ni da peva ostatak. Ja sam imao utisak da su Mirzu neplanski izbacili na binu da on tu malo kao otvara usta, jer nemaju ništa drugo, pošto se ni on nije baš nešto snašao.

Obezbeđenje je imalo nekoliko propusta. Prvi je bio kada se u jednom trenutku na glavnu binu popeo čovek iz publike i počeo da igra oko nje. Ona ga isprva nije primetila (a on kleči pored nje), u pozadini vidimo obezbeđenje koje hoće da trči do njega, on ustao, obujmio je s leđa rukama (iako mu je prvo, čini mi se, rekla da skoči dole u publiku, ili šta već ima direktno ispred bine), njihao se s njom, a onda je obezbeđenju viknula „Ne dirajte ga!“ i poturila mu mikrofon pod usta, a on presrećan otpevao deo pesme „Jelena, Jelena“. To se dešavalo i na u milsekund isprogramiranoj Evroviziji (2010), tako da ćutimo. Drugi problem je izbio pred kraj koncerta kada je određenoj grupi fanova iz vip fan pita bilo dozvoljeno da izađu na binu i igraju s njom. Prvi blam je „stop, stop, stop, nemojte više“, a drugi je, kada ljudi nisu hteli posle nazad, „Da li vi mene volite? Ako me volite, vratite se dole, da se ne povredite“. Blam za obezbeđenje, a i fanove. Jelena je završila sa jarkocrvenim karminom u kosi. Tu je usledelo onda i „Ne, neću više da se mrdam s ovog mesta, nastavljamo ovde gde sam“, i posle završnice je bila toliko sluđena da je režiju pitala šta ide dalje. A ono kraj.

I tako, večeras ćemo videti šta je ekipa primetila da ne valja, osim te „multimedije“ o kojoj svi govore.
Za kraj, samo još nekoliko poruka.

Jadno je u tolikoj meri baviti se nečim što te niti tiče, niti ti šteti, ukoliko ne dozvoliš to. U tom slučaju nema šta da se žališ. Budi odgovoran za svoj život.
Jadno je ne biti u stanju napraviti tehnički i upola dobar koncert kakav je Jelena napravila onda u Areni i htela ovde da napravi, a pljuvati nju.
Jadno je smejati se što neko deli karte za koncert u gradu, u  kojem ljudi ne žele ni javni prevoz da plaćaju.
Jadno je smejati se broju od „samo“ 10000 posetilaca, kad sam ne možeš da okupiš ni deset.
Jadno je želeti da komšiji crkne krava, eto samo zato.
Jadno je biti licemer, ali o tome ćemo drugom prilikom.
Niko, niko ko se trudi i radi, sve dok ne krši zakon, ne zaslužuje da mu se dese takve u suštini nemoguće stvari za tolike pare kao sinoć što se zbilo. Ima mesta za sve, ne budite pohlepni za prostorom koji svakako ne umete ni da popunite.

Naravno, ne treba ni leteti previsoko i bez razmišljanja govoriti svašta u mikrofon i tastaturu, al' to je manje zlo.

I ko je kriv? Jelena sigurno nije.

A vi koji ste došli do kraja ovog teksta, još ste luđi od mene koji se svakog navedenog detalja sećam, a da nisam vodio beleške.

Živeli!