13.08.2012.

Priča o žabi

Ono što želim ovog trenutka da podelim sa svima vama koji naiđete ovamo jeste jedna pesmica koju sam napisao u decembru 2004. godine, inspirisan jednom žestokom jezičkom raspravom s jednim kolegom novinarom. Zašto se baš sada vraćam toj priči/pesmi – videćete nešto kasnije.

Bio je to dakle decembar 2004. godine, Srbija i Crna Gora bile su i dalje Državna zajednica, a urednik španske redakcije onog jednog radija bio je jedan gospodin Bolivijac, naturalizovani Balkanac doduše (mada je i to zavisilo od situacije), koji je u Kući radio već 30 godina. Mislim da se danas niko ne seća kako je došlo do rasprave koja je bila povod za pisanje dole navedene pesme, ali se dobro sećam njenog toka i ključnih tačaka. Naime, jedan kolega novinar, inače ne baš uspešni kompozitor/tekstopisac šlagerske provenijencije, tvrdio je kako rečenica „računaj na mene“ nije imperativ, nego obaveštenje. Kolega Bolivijac pokušavao je da mu objasni da su to potpuno različite kategorije u gramatici i da imperativ ne predstavlja naredbu po sebi, nego da je pre svega gramatički oblik. Kolega novinar odbijao je pak takvu mogućnost, sve vreme kao referencu navodeći činjenicu da je u osnovnoj školi bio najbolji iz srpskohrvatskog (inače, nije baš ni mlad čovek) i da mu je to više puta potvrdila njegova učiteljica. U raspravu se uključivalo sve više nas i do njenog kraja smo se već uveliko i nadvikivali, ali je on čvrsto ostao pri svom stavu da „računaj na mene“ nije imperativ, te nam je svima govorio da mi to posmatramo previše formalno, kao formu, on to posmatra sa visine, kao filosof, suštinski, jer je suština iznad forme. To veče sam, razjaren zbog činjenice da neko ko se hvali time da je bio najbolji iz srpskohrvatskog u osnovnoj školi drži lekciju gomili ljudi koji se aktivno bave jezikom i završili su i odgovarajuće fakultete (s tim što to ne mora ništa da znači, naravno). Šta je drugo moglo da ilustruje događaj nego priča o žabi koja je umislila da je baba?



Misli žaba da mož biti baba,
Veli imam ja sve što mi treba,
Pamet, znanje, praške protiv svraba,
Umijem spremit’ kolače i ljeba!

Proširi se priča po močvari,
Vele drugi matora šiznula,
Pobrkala nekolike stvari,
U ledenu vodu je skliznula.

Najstariji žabac reaguje,
I veliki zbor on tad saziva,
Na brzaka ode da s’ potkuje,
Kako to kod žaba već te biva.

„Krastave vi sestre mi i braćo!
Ovdje mora smjesta da se djela!
Priču saznah kada sam se vrać’o
Sa igranke, što bi na sred sela.

Sad istupi babo, mislim žabo,
Izjasni se pred skupom ovim svetim,
Ne budeš li poštovala reda,
Smrću evo da znaš ja ti prijetim!“

Smrtna tišina tada nastupi,
I izađe prozvana persona,
Stade kao na bini tad na klupi,
I cigaru zapalivši poče pričat’ona:

„Časni skupe, ja se pitam,
šta je bitno? Privid il’ suština?
I u knjizi, koju sada čitam,
Piše da je privid forma, i to je istina!

Bitno j’ samo ono što j’ unutra,
Meni tako u obdaništu rekli,
Ako se osjećam k’o baba ja izjutra,
Onda to i jesam, batake mi pekli!

Jer ja časni sude sa visine gledam,
Dok vi posmatrate sa lokvanja svojih,
Filosofskoj priči ničem’ prići ne dam,
Jer to mi je hrana od predaka mojih.“

Vidi žabac stari, sa čim posla ima,
Vidi da tu raspra pomoći mu neće,
Ako njoj misliti, da je baba štima,
Pomoći joj ne mož’ onda ovo vijeće.

Vidi da je skrenula i s ono malo uma,
Presudu međutim on donijeti mora,
Tada on njezinog naprijed pozva kuma,
I kopitom lupi, da odzvanja od gora.

„Žabo da ti kažem mogu ovo samo:
filosofskoj priči u biologiji mjesta nema,
idi na fakultet i raspravi to tamo,
inače ti ražanj ovo vijeće sprema.

Miješaš ti termine, miješaš toplo-hladno,
Kad raspraviš ti to, opet ću ti sudit’,
Pazi samo šta pričaš, može ispast’ gadno,
Idem sad da drijemam i nemojte me budit’!

Družba se raspusti, žaba osta s kumom,
Žalosna što sve sad mora ispočetka,
Krenu prema svom lokvanju tad obližnjim drumom,
„idem na fakultet“, misli,  „sledećega petka!“

Tamo joj naravno objasniše sve,
Da ne može se miješat’ ona s babama i tačka,
No poslije mirnih nedjelju il’ dvije,
Umislila opet žaba, al’ ovaj put da j’ mačka.


Beograd, 21.12.2004.



Kolega novinar pesmicu nije hteo ni da pročita do kraja. Mislim, ako se dobro sećam, da je pročitao samo prva dva-tri stiha. No dobro, nemamo svi intelektualni kapacitet da pišemo šansone.

I zašto ja ovo baš danas objavljujem? Relativno skoro mi je jedna koleginica novinar(ka) rekla kako sam užasno iskompleksiran jer nisam završio fakultet pa imam potrebu da stalno pokazujem koliko ja znam, šta ja sve znam i da ispravljam ljude. Ubrzo posle toga sam saznao da je pomenuti kolega novinar „računaj-na-mene-nije-imperativ“ doktorant. I kako onda čovek da ne bude iskompleksiran? Kad vidiš ko je sve doktorant, ne znaš da li da plačeš što si napustio fakultet, ili da budeš srećan što nisi završio fakultet na univerzitetu tako niskih kriterijuma. Znam, grozan sam. I iskompleksiran.