14.06.2012.

Tesna koža (Lepa Brena za četiri osobe)

Vi ljudi koji ste tamo negde pogledate danas možda Tesnu kožu i smejete se, misleći kako je to fantomsko upravljanje državnim firmama daleka prošlost, kako naručivanje pevaljki (Breno, volim ja tebe, ali u to vreme si bila pevaljka) na račun od preduzeće pripada istoj toj prošlosti i kako su danas stvari - bar u tom pogledu - bolje. E, vala, nisu.

I dan danas javnim preduzećima (bar nekim od njih, čisto da se ogradimo) (a i njima sličnim preduzećima) upravljaju neki fantomski upravni odbori koji nogom nisu kročili u samu firmu i s kojima oni koji u tim firmama rade nikakve veze nemaju, a koji se nadugo i naširoko raspravljaju o tome ko će da bude direktor od preduzeće i tako dalje. A onda za direktora postave nekoga, koga to preduzeće takođe ne zanima baš. A državu ionako nije briga. I onda zaposleni rade kao da milijarde crvenih Kineza čekaju u redovima da kupe njihov proizvod, a para nema, informacija nema, ničega nema - osim prekih reči, zabrana, pretnji i nagrada za određene ljude koji kadiji (koji te tuži i sudi ti, prim. autora) iz čmara vire. Mada, u ekstremnim slučajevima, takvih ljudi nema, jer kadija sve te pare kojima bi njih nagradio zapuši pomenuti otvor, da oni ne mogu da uđu. Odnosno da se uvuku, ili kako već dospevaju tamo. Zakon o mobingu odavno postoji i uredno je podeljen zaposlenima diljem nam zemlje koja ah tako ubrzano piči ka gangrenoznoj Zajednici EUropskih Naroda (i narodnosti), ali nit' iko ima para da tuži firmu, nit' mu se isplati. Jer - ko će posle da te zaposli? A imaš bar dva kredita da otplatiš. I tako s jedne strane nema zainteresovanosti za neku borbu za prava i plate zaposlenih, nema ni plata, a s druge strane se neke čudne sume troše na neke čudne stvari. A postavljati pitanja je, naravno, zabranjeno. Missim, možete vi da pitate, samo posle toga morate da hodate uza zid, da vam kadija ne nabije nešto negde.

A imate i firmi gde ti fantomski upravni odbori vole da drže ljude u pravnom međustanju i još pojedini članovi kažu da nema potrebe da ikoga zaposle za stalno, jer pobogu, ko danas još zapošljava nekoga za stalno? Mora da je i to neka od evropskih tekovina, prepoznatih u martu ove godine. Van Rompej (ili kako se već kaže), Barozo i ekipa to u svojim zemljama ne bi(h) trpeli. Al' bitno je da Ivica Dačić peva Jorgovane sa Vesnom Zmijanac na koncertu ljubavnice onog drugog ministra iz SPS. To da mu je ova ljubavnica je, naravno, samo pretpostavka. Onda i ne iznenađuje što na prijemnom ispitu za srednje škole na testu iz srpskog neće biti bitno da li deca pravilno pišu i da li mešaju dva (za sad ravnopravna) pisma. Kako i da bude bitno kad gro(k) nastavnika ne ume pravilno da piše? Bitno je, naravno, da novine pišu o kilometrima polnog organa koje je konzumirala Nataša Bekvalac, da je Diva izbacila novi album i samlela polni organ u blenderu, bitno je sve u vezi sa klanom Đokovića, bitno je da nam nije jasno da li se Toma i Boris vole ili ne vole... a stvarni problemi, poput standarda života zaposlenih u određenim državnim (i vrlo im sličnim preduzećima), oni ne postoje. Oni su neproverena glasina, kao Smrt u knjizi Emira Kusturice (čije pljuvanje Dive onomad bi takođe bitnije od već pomenutih nepostojećih problema).

I onda mislite da je zli komunizam prošao? Jes' malo morgen, samo je nekad davno masi pažnju skretala samo Lepa Brena, a danas govna kojima nam mažu oči dolaze u mnogo više nijansi (kao i ukusi voljenih nam slatkiša, poput Munchmallow, uostalom). Ko preživi, pričaće. Ili neće. Jer se ipak zna čemu koji sastanak (i mesto) služi. A sad, za kraj, da se podsetimo malo dobrih, starih vremena (mada nam Pavić zahvaljujući Javnoj Kući ne da mira...):