10.10.2010.

„Porodični“ huligani


Svi koji me znaju, znaju i koliko ja volim Beograd. Ovde živim već skoro deset godina, doživljavam grad kao svoj, branim ga kad ga neko „sa strane“ napada i ne volim kad ga ljudi zloupotrebljavaju (bilo ko, za bilo šta). U tih skoro deset godina doživeo sam u Beogradu ceo niz raznoraznih demonstracija protiv svega i svačega, i većina tih demonstracija imala je jednu zajedničku crtu: divljanje grupe adolescenata (i onih koji su to ostali i u kasnim tridesetim), demoliranje autobuskih stajališta, McDonald'sa, pokušaje napada na američku ambasadu (i jedan uspešan upad u istu), paljenje kontejnera, tuču s policajcima, krađu robe iz obijenih prodavnica i razne druge oblike „mirnog“ protestovanja i nadasve civilizacijskih dostignuća iskazivanja svog mišljenja. 


Evo da ilustrujemo na kratko, za one koji ne znaju, ili koji su zaboravili:










Svi snimci su sa demonstracija protiv otcepljenja Kosova i Metohije, na kojima je Vojislav Koštunica po prvi put pokazao da ume i da povisi ton i dere se kao histerična baba (i tako bih voleo da saznam šta su mu ubrizgali da postignu taj efekat), pred masom ljudi koji su došli sam đavo zna odakle, eto, da iskažu svoj protest, da malo vide velegrad i da usput možda „pazare“ nešto. Ono što je jedan veliki bezobrazluk u celoj priči je to što određeni političari (khm Aleksandar Vučić khm) imaju obraza da posle svega izađu na konferenciju za novinare, krive policiju za sve što se desilo i još brane huliganski ološ koji nikad ne dolazi radi samih demonstracija, nego da bi iskalio svoje frustracije na našem gradu. I kaže isti taj političar kako su to mirni (!) protesti naše divne omladine, naših divnih studenata. E, pazite sad: caka je u tome što većina građana Srbije ne živi u Beogradu, te u reportažama o takvim događanjima u prestonici ne mogu učesnike da vide izbliza, zbog čega vrlo lako mogu da poveruju gospodinu političaru da su to zaista miroljubivi studenti koje je policija toliko isprovocirala da su morali nekako da reaguju. Međutim, srećom ima nas koji ne samo što smo u Beogradu, nego smo i na samom licu mesta. U vreme tih demonstracija 2008. godine, ja sam radio u ulici Kneza Miloša, i posmatrao sam kroz prozor razularenu, uglavnom mortus pijanu (i, oprostite na izrazu, nadasve nedojebanu) dečurliju kako demoliraju autobusko stajalište kod Vodovoda, kako se tuku s policijom, pale kontejner ispred zgrade i pokušavaju da se probiju do američke ambasade. Imao sam nesreću da sam posle završene smene morao na drugi posao – u zgradi radio Beograda – a to znači da sam morao da se prošetam pešice do tamo, jer su sve ulice bile blokirane već pomenutim oblicima života (da damo jedan mali omaž istaknutoj estradnoj umetnici i vrsnom filosofu Vesni Vukelić Vendi). Nekako sam uspeo da stignem do radija bez incidenata, a tamo smo posmatrali nešto od dešavanja sa balkona. Kada je došlo vreme da se krene kući – a ja živim na Karaburmi, i običnim danom mi autobusom do kuće treba 15ak minuta – ispostavilo se da to neće baš ići tako lako, pošto su učesnici „mirnog“ protestnog skupa poput roja buba-švaba zakrčili sve ulice u centru grada, krećući se u neodređenom pravcu, ni sami ne znajući kuda su pošli i zašto. I vidite, ja nemam ništa protiv ljudi koji nisu iz Beograda – za početak jer ni ja sam nisam "iz" Beograda – ali to veče sam video nekakve pojave (kakve inače nisam imao prilike da vidim ovde) za koje na osnovu pukog spoljašnjeg izgleda čovek može da zaključi kakav im je mentalni sklop (ako ga uopšte imaju). Zaista, neki od tih ljudi su izgledali kao da su proistekli iz generacija i generacija incestuoznih odnosa (i zaista ne preterujem), kakve sam do tad video samo na televiziji. Kući sam stigao tri sata kasnije, mrtav umoran i besan što svaka šuša može da mi blokira grad (i samim tim život), kad joj se ćefne da vidi velegrad i „protestVuje“. Da li se već pitate šta je poenta ovog pisanija?
Hteo sam da ilustrujem (i ponavljam: nisam preterivao i karikirao) kako tako jedan tipičan miran protest u našoj lepoj (!) prestonici izgleda – u istoj onoj prestonici kroz koju sutra (odnosno već danas) treba da se prošeta grupa homoseksualaca i lezbejki kako bi iskazali protest protiv tradicionalne diskriminacije kojoj su de facto izloženi u našem društvu zbog svog načina života. Naravno, razne grupe i udruženja su protiv te šetnje, iz milion i jednog (uglavnom iracionalnog i izmišljenog) razloga, a oni koji obično na „mirnim“ skupovima demoliraju grad najavljuju nasilje i protiv učesnika „Parade Ponosa“. Da li vidite ironiju? Ološ koji koristi svaku moguću priliku da nam razbija i demolira grad, uglavnom maloletnici (iako će vas gospodin Vučić uveravati, uz svoj prepoznatljivi skoro-pa-plačljivi izraz lica, kako su to naši divni studenti i omladina), i čija „dela“ se ispravljaju našim poreskim novcem (a stavio bih glavu na panj da i oni punoletni „mirni demonstranti“ ne plaćaju poreze, jer su verovatno besposličari, što naravno ne mogu dokazati, te neka to ostane samo jedna moja smela pretpostavka) žele da zabrane određenoj grupi ljudi – potpuno nenasilnoj – da se slobodno prošeta svojim gradom. Radikali i drugi fašistoidni oblici života mogu da organizuju svoje šetnje i proteste (s jedva pedesetak učesnika) kad god žele (i može da ih slika „Pravda“ iz uglova koji će činiti da deluje kao da ih je na stotine), da blokiraju svakog dana centralne gradske ulice, mogu da propagiraju nasilje i mržnju – ali da neko propagira neke „netradicionalne“ vrednosti – KAMENOVATI! A te amorfne mase neiživljenih (i – kao što sam već rekao – nedojebanih) klinaca u svoje svrhe iskorišćavaju razne organizacije poput Obraza, SNP 1389 ili (i sad će da urliču i sikću što ih stavljam u isti koš s već pomenutim) – „Dveri srpskih“. Vidite, „Dveri srpske“ se izdaju za jednu izrazito nenasilnu organizaciju, okrenutu porodičnim (i nadasve hrišćanskim) vrednostima, bore se (mo'š mislit') protiv bele kuge koja vlada Srbijom (kao da su lično od Boga pozvani da određuju ma kome da li će, kad će, i koliko će dece da ima, ne bi li spasili srpstvo od propasti i nestanka), vešto maskirajući svoje političke ciljeve u neku tradicionalno-manijakalnu opsesiju pitanjem nacije spram ličnosti pojedinca i stvarne zajednice koju čini jedna porodica. Al' dobro – svi znamo da je i „Otpor“ u jednom trenutku postao politička partija. E, sad – javna je tajna (i to više javna nego tajna) da su „Dveri“ u veoma tesnoj sprezi s DSSom. Naravno, to nije bitno u ovom kontekstu (ali jeste bitno da se zna). Kontra predstavi da „Dveri“ ne podržavaju nasilje ide mnogo toga, između ostalog ovaj tekst (koji je u međuvremenu uklonjen sa sajta „Dveri“, a može se naći ovde), iz kog ćemo naglasiti sledećе rečenicе:

Све је било изрежирано тако да грађани стекну утисак како је реч о припадницима неког најцрњег терористичког покрета који поред осталог има за циљ и уништење „независног новинарства“ у Србији. Да не наводим очигледан пример, да је сваки покушај одбране ових несретних младића проглашен за позив на линч новинара.

Ja ne branim Pančića jer se slažem s onim što on piše, zato što to što on piše nikad nisam čitao, ali kako (i zašto) bi IKO pokušao da opravda i brani napad na njega? Dakle, „Dveri“ (kao što se dâ videti iz ovog teksta) sasvim jasno (pokušavaju da) pravdaju nasilje. Te iste „Dveri“ za danas (odnosno juče) zakazale su mirni protest protiv sutrašnje (današnje) gej-parade, nazvan „Porodična šetnja“.


Da je to međutim sve zajedno zapravo jedna dobra politička kampanja (setite se da sam pomenuo DSS), svedoči i činjenica da je sama „Porodična šetnja“ sklop sledeće kampanje (koju predvode „Dveri“):





Iz svega prethodno rečenog je sasvim jasno da Dveri celokupnu situaciju koriste kako bi nahvatale političke poene za one koji trenutno nisu na vlasti (a koji su nekad bili i koji bi voleli ponovo da budu). Takođe vredi istaći da se „Dveri“ koriste političkim metodama geometrijske progresije uvećavanja stvarnog broja učesnika svog skupa – dok mediji javljaju da je bilo između 2500 i 3000 prisutnih, sajt „Dveri“ ponosno objavljuje brojku od 10000.
I sada konačno – kakve veze naslov ovog teksta ima sa svim tim? Pa vidite, kao što sam imao priliku da posmatram one demonstracije 2008. kroz prozor i sa balkona, tako sam sa balkona posmatrao i danas povorku porodičnih ljudi. I šta se iz te mase ljudi koji su pošli u grad da propagiraju tradicionalne hrišćanske vrednosti, porodicu kao instituciju i druge slične floskule moglo čuti? „UBIJ, UBIJ, UBIJ PEDERA!“ Određeni učesnici šetnje, umesto da budu užasnuti tako nečim, pravdaju se da su oni šetali sa svojim porodicama i bulazne (opet oprostite, ali zaista nemam bolji i pristojniji glagol) o nekakvom „javnom moralu“, ili kako nisu organizatori krivi za to (iako je svima nama jasno, kao što sam na početku napisao, koje su redovne „nus-pojave“ takvih skupova).
Šta, dakle, pokušavam da kažem (približavam se kraju, obećavam)?
Ma koliko možda (i mimo priče o gej-paradi) namere organizatora pomenute šetnje bile časne (a ja iskreno verujem da nisu), ne postoji teoretska šansa da me neko ubedi da nisu znali (i računali) na dolazak huligana koji dolaze na sve te skupove kako bi se mentalno samozadovoljavali i na trenutak isplivali iz (psihofizičkih) žabokrečina u kojima inače prebivaju. Oni su nesposobni (mentalno, socijalno, kakogod) da se okrenu pozitivnom u životu uopšte, besni su na svet zbog sopstvenih promašaja (i promašaja svojih roditelja možda), te taj bes iskaljuju na svemu što se ne uklapa u viđenje sveta onih koji im obećavaju bolje sutra (a zapravo manipulišu njima zarad svojih političkih poena) i koji su im (usled ispiranja mozga) neprikosnoveni idoli. Oni ne umeju da razgovaraju, oni se samo razbacuju jeftinim i ispraznim parolama. Oni su kukavice, jer kriju lica iza raznih vrsta maski, a istina nikad nije imala potrebu da se krije (ako je zaista istina). I imam jak utisak da svako ko ima neki toliko ekstremno jak problem s nekom pojavom koja ga ne ugrožava ni najmanje, zapravo ima problem sam sa sobom, a koji je u vezi s datom pojavom. To važi kako za ove „neslovesne“ huligane, tako i za one koji su stabilnije ličnosti i sasvim svesno idu na takve skupove kako bi se okoristili (moramo priznati da ima i takvih). Mene kao hrišćanina pogađa i vređa što ti ljudi u svojim parolama zloupotrebljavaju i moju veru.

I, šta je na kraju tragedija? Generacije i generacije zadojene beslovesnom mržnjom i žeđu za nasiljem, ili grupa homoseksualaca koja će prošetati ulicama Beograda?

Procenite sami.