14.09.2010.

Regulatorna Reforma

Jes', nije me dugo bilo, pisao sam neke druge stvari, neke druge blogove, radio neke druge stvari i tako... znate već. Nego ja vama da kažem... Otkako je Srbija usaglasila svoju rezoluciju o Kosovu sa EU i otkako je ista izglasana (bez glasanja) u UN, ja naprosto prštim od osećaja napretka i evropeizacije! Mislim da ne postoje reči da opišu trenutačni napredak koji je Srbija ostvarila tim korakom, tu brzinu daljeg kretanja ka obećanoj zemlji Hananu... pardon, Uniji. Eto, baš juče ujutro kad sam izašao da kupim poslednji put burek - jer šta će meni u Evropi turska hrana!? - ptičice na grani cvrkutale su Odu radosti, a od odsjaja sunca na mojim Ray Ban (dioptrijskim) cvikama, na plavetnilu neba mi se učini da vidim zvezdice sa europske zastave. Pojeo sam burek, skoro s gađenjem na tu barbarsku hranu i masnoću, i pršteći od sreće i europejstva, odskakutao sam nazad do kuće, u međuvremenu igrajući "ringe ringe raja" s dečicom ispred zgrade, pevajući međutim umesto tih stihova "Die Meister, The Champions" - himnu europske lige šampiona - jer mi smo sada šampioni! Da vam kažem ja, ne znate vi kakav smo mi korak učinili... Armstrong nije niko i ništa... njegov korak je veliki za čovečanstvo... naš korak... naš korak ima dimenzije svemirskih razmera! A Mirko...


Mirko u pauzi konferencije o regulatornoj reformi saopštava kako će savet EU sledećeg meseca proslediti našu kandidaturu za status kandidata (ah, blaženstva! Samo to će vredeti kao prvih deset mitarstava!) EU-komisiji. Šta je regulatorna reforma nije bitno, bitna je pauza, bitan je taj neverovatni napredak koji smo postigli. Osećate li brzinu kojom se krećemo? Deluje li i na vas sila teže (pritiska)? Pozdravi nam stižu iz vascele Europe, od Talina do Rima, svi nas jedva čekaju da stignemo, svi pevaju i likuju s nama! Italija nam je najbolji prijatelj u EU, kaže Fratini (ministar spoljnih poslova, prim. aut.), Merkelova i Vesterveleova se na to ljute, kažu nije tačno to, Nemačka je Srbiji vekovima najbolji prijatelj u Europi! Još je Štefan Nemanide dočekao svog već tada najboljeg prijatelja Fridriha Crvenobradog (koji je bio samo u tranzitu, nije mu trebala viza), i ponudio mu brijanje, da mu ne bi smetala brada, ali svi znamo da je Crvenobradi u svojoj pećini, da mu brada raste oko onog stola i da čeka da se Nemačka ujedini kako bi se on vratio na presto. Ili šta već. To je isto pogrešno tumačenje - on čeka da se ujedini Europa. A ona neće biti potpuna dok joj se ne pridružimo mi! Tako je juče i Boki pričao baba-seri na Talinskom aerodromu, a prenele su sve agencije i medijske kuće koje drže do sebe, poštujući pravilo vesti "Ko, šta, gde, kada..."
I tako, grudi mi pune sreće i miline, pevam i ja Odu radosti, a na televiziji Farma, Zlata Petrović koja viče na zabavi "Pustite mene da pevam dok sam trezna!", i izađem ti ja na balkon da podelim svoju radost s komšijama penzionerima, da ih malo razgalim dok ima života u njima, i počnem ja da pevam, na sav glas, pozivam ih da se raduju sa mnom, kad odnekud dolete cipela, pogodi me u glavu, i čujem matorca koji odnekud viče: "Prestani da se dereš, budalo jedna, ne čujem šta priča Ekrem Jevrić u kameru!" - "Nema veze!", uzvikujem. "Nisam povređen, ne brinite se! Svet je tako divan, osećate li i vi napredak, komšija?!" - "Ma more marš, budalo pijana!", odgovara on. "Da, komšija, potpuno se slažem! Ovakav napredak smo mogli samo da sanjamo!", odgovaram ushićeno, srećan što nisam usamljen u svojoj radosti. "Šta bre bulazniš, budalo jedna, marš u svoj stan, nemoj da vičeš bre, ne možemo od tebe na miru da gledamo Farmu!" - "I ja se nadam, komšija! Valjda će i nama da održe koncert Betovenove Devete na trgu, besplatno!", kažem poigravajući od radosnog iščekivanja. "Budi bog s nama!", kaže on i čujem da zatvara prozor. Ja, presrećan zbog međuljudskog razumevanja i ljubavi koja je samo predokus one koju ćemo doživeti kad budemo u EU, odlazim nazad u svoju sobu i sednem za personalni računar da podelim tu radost i s vama.
I zaista, ne osećate li se i vi već europejskije i naprednije?
Osećate li radost?
Ja, evo, prštim od napretka, i plašim se da ću da eksplodiram dok ne uđemo u obećanu Uniju!
Ne čekajte raj, raj je već na zemlji! I mi hitamo ka njemu ubrzanim koracima, a kad stignemo tamo, svi ćemo, zagrljeni, obliveni suzama radosnicama, pevati europejsku himnu, na obećanom jeziku, nemačkom:



Eto, podelih radost s vama! Idem sada da vezem goblen ili tapiseriju europske zastave sa zvezdicama za zemlje zapadnog Balkana! Jupi! :logout mozak: