11.10.2006.

There and NOT back again... by JJ Abrams and co.

Uh, povratak je uvek težak Šta da vam kažem, bio sam, kao što nekima možda naslov govori, potpuno izgubljen. Da bar znam gde sam bio! Ali ok, ponovo sam tu. Čuo sam nekoliko zanimljivih viceva, jednu izuzetno zanimljivu, ali ISTINITU priču, i svašta se dešavalo oko nas, te pomislih vreme je da se vratim pisanju.
Elem, kao što znate, predstoji nam referendum za novi ustav Srbije. Meni to nije ništa posebno, mislim ajde, izaćiće ljudi valjda bez razmišljanja, ipak je to novi ustav, a ne izbor za baba seru za autobusku stanicu. Kad, ne lezi vraže... Jedno jutro. 9:35h. Ja, po običaju, na ivici kašnjenja na posao. I ni sam ne znam kako, ali počnem sa taksistom da pričam o referendumu. I kažem kako bi bilo bezveze da malo ljudi izađe. A on, ni pet ni šest: "A što bi im izašli?" Na to "im" sam shvatio da sa njim ne vredi pričati o tome. Čovek misli da se ustav i referendum prave za političare. Kaže on meni kako demokrate to nisu zaslužile, jerbo su ljudi kad su njih birali glasali za promene i skoro nikakvih promena nema. Očigledno on i ja ne živimo u istoj zemlji, ali sve dok ljudi budu očekivali da im političari, a ne rad, poprave ekonomiju, sve dok ja odem u deset ujutro u državnu prodavnicu da kupim hleb, a prodavačica sedi preko puta u fotokopirnici i pije kafu, sve dok ljudima ne bude smetalo to što dvoje drugih ljudi stanu na sred ulice da pričaju i ne možeš da prođeš od njih normalno, sve dok se svi budu samo žalili, umesto da nešto rade po pitanju svojih tegoba, sve do tad dragi moji, nama ništa neće valjati. I tako nam i treba. Naročito primercima kao ovom iz moje sledeće, istinite priče.

Zamislite da imate komšiju koji živi s majkom. Pobogu, on ima između 30 i 40 godina, ali kod nas u Diznilendu je roditeljima nenormalno ako im sinčić ne živi u to doba još uvek s njima (Sine, nešto s tobom nije u redu :roll:). I tako, miran kraj, vi ležite, spavate (ili gledate neki striptiz-kviz na TV most), kad bum, tras, peng, kuc-kuc-lup-lup-dum-dum-dum, policija na vratima. Dobro veče, dobro veče, izvinite, ajte da svedočite. Odvedu vas kod komšija, oni u gaćicama (izuzetno neprijatan prizor), i kopaju, traže, prevrću... i... nađu vrećicu belog, čarobnog praha (na kom bi im i Zvončica pozavidela). I komšija ode u zatvor. Priča bi se u normalnim zemljama naravno tu i završila. No, sećate se izraza "To samo majka može da voli?" Dođe vam tako jednog dana komšinica, majka onog čike što je krio prah, i počne da kuka za svojim jadnim, ah tako poštenim sinom. I onda kaže da prah nije njegov, već da mu ga je neko podmetnuo da i on nešto zaradi (budući da ili nema posao, ili nema i pored posla novca). Dakle, još jednom: Neki dobrotvor je rešio da momku pomogne i podmetnuo mu je kokain, koji ovaj jadnik treba da proda i zaradi. Kao u bajci, zar ne? Mislim, ova zemlja naprosto pršti od dobrotvora. Toliko pršti da nemam ni ja više šta da kažem od zabezeknutosti pred ljudskom glupošću i lakoverjem. U stvari imam. Pored toga ispade dobrotvor i onaj zlatni četnik iz vica, kad Mujo peca ribu i upeca baš dotičnog gospodina. Naime, dotični dobrotvor Muju moli da ga pusti i obećava da će mu zauzvrat ispuniti tri masovne grobnice. Naprosto arhiprimerak našeg dobrotvorstva. Čuj, neko mu podmetnuo kokain da mu pomogne da zaradi "koji" dinar... čujemo se ponovo, kad rešim da objasnim razliku između Đ i Dj. :D